Kad sam bio mlad

Evo ja ću prvi krenuti sa jednim od brojnih doživljaja iz djetinjstva:

A jel si ti nešto uvatija u letu? Uvatia, uvatia...

Naša ulica se dičila velikim brojem mlade populacije približno jednakog uzrasta. Radilo se o 10-tak dječaka s odstupanjem od godine do dvije od prosjeka. Stalno smo se bavili nekim glupostima i nije bilo dana da mi nismo imali nekog posla. Poznavali samo naš skromni gradić uzduž i poprijeko a nije nam niti šuma bila strana.

Bili smo manje-više svi susjedi, a kako je svatko od nas bio lud 100 gradi, padale su nam na pamet svakakve gluposti. Tako je jednog dana Jimmy došao na ideju da provalimo u stari napušteni dvorac i pogledamo kakve on tajne krije. Kako smo svi bili pustolovnog duha, objeručke smo prihvatili tu ideju. Sudjelovalo nas je četvero - najopakiji dečki. Da moš mislit!

Odmah smo se zaputili tamo. Htjeli smo ući neopaženo, da nas nitko ne primjeti ali su prozori bili razbijeni i predtavljali su opsnost od ozlijede pa smo odlučili ipak ući na fontalna vrata. Prvi prizor koji nas je dočekao bio je odvratan - sve je bilo prepuno smeća i novina koje su služile kao zamjena toaletnog papira ljudima u nevolji (a bilo je toga dosta - čak i svježih) pa smo pazili gdje stajemo. Na kat se uspinjalo velikim drvenim kružnim stubištem. Jimmy se odmah zaletio i poskočivši na jednu od stepenica - propala mu noga kroz trulu stepenicu a on stao zapomagati kao da umire. I ne prestaje. Jedva se uspio smiriti. Izvukli smo ga i krenuli gore. Na prvom katu nalazila se jedna velika prostorija potpuno prazna - samo parket i zamislite staklene kugle za luster. Joj ne znam više kome je palo na pamet da se klikeramo sa kuglama ali svi su se oduševili tom brilijantnom idejom. Dok kažeš keks klikeranje je završilo a na parketu je ostalo samo staklo. Nije se tu više šta imalo za vidjeti pa smo krenuli dalje.

U slijedećoj prostoriji smo se svi zaprepastili prizorom. Otvaramo vrata kad ono golubova koliko hoćeš, za ne povjerovati. I starih i mladih. I mrtvih. Kostura na stotine. Neki su bili ispunjeni bijelim crvima a nama se želudac okretao. Fuj! Uhvatila nas neka panika pa smo zdimili odatle. Jedino je Jimmy bio oduševljen bijelim golubovima. Došli smo kod nekih soba koje su bile male i činilo mi se da su tu nekoć bili uredi. U jednom ormaru smo našli neke listiće za naplatu još iz vremena druga Tita. (O Bože što nisam sačuvao koji! Luda glava!) I onda je do nas dotrčao Jimmy sa izvrsnom vijesti: - E ljudi! Pa tu ima izlaz za tavan. Ajmo gore! Mislim šta nas je sprečavalo. Naravno, kakvi smo povodljivi već bili - svi za Jimmyjem na tavan. Kad mi tamo a ono golub do goluba. Sve prepuno gnijezda. Uznemirile se beštije jer smo mi došli pa lete sve u vražju m**ter. A svaki deseti golub čisto bijele boje. E tu se Jimmyju srce zagrijalo pa on odmah došao na ideju da uzme malo tih golubova jer su džabe. A što je džabe i Bogu je drago!

Sklopili smo odmah dogovor kako ćemo sutra odmah poslije doručka otići do trgovine po kartonske kutije i drito u dvorac da uzmemo ono što je naše. Kakav je to dan bio! Svi smo bili uzbuđeni i nije nam da vam pravo kažem bilo do tog doručka. Svi smo fruštukali ranije nego obično i već se cesta prašila za nama. Pokupili smo četiri kutije - za svakog po jedna i došli na tavan ali začudo nije više bilo toliko "čistih bijelih" nego prvi dan. Na to Jimmy reče: - Ma trpaj šta god stigneš! I tako smo se primili tog izuzetno zanimljivog posla. Prvo smo zatvorili neke rupe u obliku rozete sa bočnih strana tavana da beštje ne mogu van a onda smo nastojali uzeti najbolje primjerke koji su se nudili. Bio je to vraški posao. Golubovi su stalno prašili s jednog kraja na drugi, često nam udarajući u glavu, a da ne pričam koliko smo samo izgrebani bili. Perja je bilo na sve strane a zrak se najednom ispunio prašinom i tako pomiješan sa perjem postao je nepodnošljiv. Naposljetku smo dobro zatvorili te kutije i brže-bolje odpeljali do Jimmyjeve kuće.

Za divno čudo Jimmy nije pripremio nikakav kavez za njih već ih je planirao držati u kutijama. LOL. Tada nije niti nama to bilo nešto pretjerno čudno. Sad je jedini problem predstavljao kako nahraniti tu populaciju. Jimmy se sjetio da bi ih mogao hraniti kukuruzom pa je dovukao jedan klip, izvadio jednog goluba za probu (ne bijelog naravno) te stao jadnom golubu trpati u usta zrna kukuruza. Šopao ga je bržđe nego je ovaj mogao gutati i za čas mu je cijelo grlo bilo prepuno kukuruzom pa se jadnik stao opirati i na kraju je samo otreso' glavu i složio se ko' pokošen. Tad sam za malo umro od smijeha.

Uvidio brzo Jimmy kako to neće ići pa odustao od hranjenja. Netko je predložio da odemo malo odigrati koju tekmu nogometa kako bi se odmorili od golubova. I bi tako. Vraćamo se mi sa nogometa kad ono veći broj golubova na Jimmyjevoj kući i na drveću u vrtu. LOL. Misli Jimmy WTF? Joj što je bilo smjeha! Ispostavilo se da je Jimmyjev pas rastrgao sve kutije i pustio jadne zatočenike. I pogodite što?

Na Jimmyjevoj kući nedostajao je jedan crijep tako da mu se sva gamad naselala na tavan. Al nije to njega odviše smetalo (a niti njegove - čudna sorta ljudi). Bar je imao pokretnu metu za vježbanje zračnom puškom. Eto u svakom zlu i neko dobro.

Jednom prilikom nakon par godina uputili smo se kod Jimmyja na tavan po neke stripove. E nećete vjerovati al mislim da nije bilo jednog centimetra koji nije bio (da prostite) z**ran. LOL

(istinita priča - nadam se da vam je bila dobra)

 Zanimljiva tema,Stimulans.....

Nekako si me podstakao da se osecam kao penzioner koji sad prepricava svoj "zivotopis" buducim narastajima,dok hranim golubove i psujem postara sto kasni penzija.....

Ali ok,evo moje pricice:

Kad sam bio u obdanistu,imali smo jednu jako strogu vaspitacicu....Posle rucka,svi smo isli u krevet na spavanje,a jedino ja nisam mogao da spavam popodne...Zato sam redovno pio batine........I tako sam se dovijao na razne nacine,smisljajuci pakosti kako bi je prevario....Posto smo svi imali nalepnice na kreveticima,ja sam cupao svoju i menjao se sa drugim klincima,pa bi ona pocela da tuce pogresne,a dok shvati,ja vec pobegao iz zgrade ...  Pa sam joj lepio zvaku na stolicu,lomio joj stolicu na kojoj sedi,cepao garderobu,sarao po njenoj kancelariji,krao joj pribor za pisanje,bezao u susednu grupu dece kod druge vaspitacice....Na kraju vise nije znala sa ce samnom,pa me je jedinog pustala da se sam vracam kuci posle rucka,jer sam gadno uzbunio i drugu decu  ....  

Ma nije se ni trudila da pamti,secam se da je samo otaljavala posao,a kad imas i vise grupa dece odjednom,verovatno se i pomesa.....

Nego,odoh da hranim golubove, a mozda i unovcim svoju pricu od nekih klinaca da prezivim do prvog u mesecu......

Aaaaaa,pa nisam ja bas tako surov.......

Mene kad pitaju "jesi li poneo hleb za golubove?",ja im uvek isto odgovorim "nema potrebe,ja ih jedem bez hleba!" 

Zanimljiva tema. Pošto sam još uvijek mlad, ne mogu pisati u ovoj temi :D

I ja sam jos dijete...od glave do pete...al cu ispricat jednu zgodu...znaci u nasem gradu po imenu Ljubuski u Zapadnoj Hercegovini je bila stara napustena Duhanska stanica s 5 katova...ta Duhanska stanica je napustena odavno i kad sam bio 2. razred pricalo se da se nesto krije u toj Duhanskoj, i tako moja raja se zaputila tamo da mi vidimo kaj se tamo krije a i ja zajedno s njima, i tako se nas četvoro dječaka zaputili do Duvanjske (kako smo je mi tada zvali jer nismo znali ni sta znaci...lol)...bio je to moj brat, moja dva prijatelja i ja...ja nisam nikad cuo za tu Duvanjsku prije al da vidimo kaj je to...i tako mi posli, i dosli do nje i vidimo sve zaraslo...aj dobro, ljudi nisu kosili travu, kaj cu im ja sad, i dosli mi do vrata, odgurnuli vrata nogom a ona se razlomila na dva velika dijela...i tako uđemo mi kad ono sve razbacano po podu ko da je tornado bio...i dosli mi do stepenica za 1.kat, malo prodrmali da vidimo oce li puknut...nece...aj dobro...dosli mi na prvi kat...sve isto...razbacano, zaputili se mi na 2. kat, dođemo i vidimo isti prizor kao na 1. katu  jedino sto su stepenice bile labavije...ajdmo sad na 3. pa na 4...Dosli mi na 4. i kad se sjetimo one price da nitko nije uspio doc na 5. kat jer propadaju stube a mi face idemo provjerit...udarimo prvu stepenicu...malo se zdrma al nista i tako smo brzo preskocili i dosli na peti kat...dođemo na hodnik i moj buraz (najhrabriji i najjaci od nas) udari nogom neka vrata od neke prostorije, uđemo u prostoriju i sve postanske markice u njoj, bilo ih je na tisuce...vidjeli smo i svakakve injekcije jer su se u Duvanjsku dolazili drogirati ljudi jer je to bilo napusteno...i malo mi pricekali...prosetali po 5. katu kad ono stvarno propadaju stepenice...moj brat baci kamen a kamen propadne na 4. kat...i tako smo mi ostali u toj prostoriji jer mo se bojali da ne propadne...i prođe 10 min, pa 20 min...pa pola sata...prođe i sat i zacujemo neko deranje...zvukovi kao da su duhovi u toj zgradi (PS: radnja se odvijala po noci), sve jace i jace deranje a mi smo se UPLASILI KAO NIKAD U ZIVOTU...osjetio sam srce kako mi kuca...sve brze i brze...i kad nas je uvatila trta...ufff...da vidite to trcanje...trcali smo po propadajucim stepenicama...al na prstima pazljivo...noge su nam propadale u 4. kat...i trcimo mi "polako" ("duhovi" se jos deru)...idemo na 4. kat...pa 3. i na 2. ovaj najmlađi moj susjed i prijatelj padne na staklo...iz noge krv mu curi...pa ga moj brat na leđima nosi...i tako mi dosli do 1. kata...pa izasli iz Duhanske i vidili tamo nama 2 poznata lica kako se smiju...odmah smo shvatili da su se oni derali kao duhovi...kako sam tada odahnuo...i tako prođe taj pakleni dan, sutradan oko osam sati navecer vidim dim sa balkona kuce u smjeru te Duhanske (kuca mi je bila udaljena svega 500 metara od Duhanske) i pozovem brata, roditelje, prijatelje da vide kaj je bilo...vidimo vatru, vec je tamo dosla policija, vatrogasci, Hitna pomoc...ko sve nije, a mi smo od moje kuce mogli vidjet kaj se tamo događa...vidimo kako iz crnih prozora izlaze plamenovi vatre...ee srce nam je stalo jer smo mislili da smo mi nesto zapalili kad smo bili u Duvanjskoj...i tako su vatrogasci do jutra sve ugasili...sve je bilo zapaljeno, i okolne zgrade, i doznamo mi da je nas poznanik (tada je imao oko 15-16 godina), propalica zapalio Duvanjsku jer se htio ugrijati jer ga je stari iz kuce izbacio...pa poslo po zlu...pao nam je VELIKI kamen sa srca...

eto to je moja (ne)zgoda...jel vam se dopala? hehehe tad sam se uplasio kao nikad u zivotu...to je bilo jos dok sam bio klinac...

Zvuči zanimljivo.ali sigurno si se uplašio jako

Fićo_CoD 5 - e priča ti je za 10

Ja i jedan moj prijatelj smo išli skupa na trening(košarka). Imali smo treninge subotom i srijedom. Kad je bila subota smo imali ujutro, a kad je bila srijeda navečer. Pošto smo bili udaljeni od škole, na trening su nas vozili jednom moji, jednom njegovi roditelji. Subotom smo imai vremena pa smo jednoj prijateljici išli zvoniti na vrata. Zvonimo mi oko pola sata, smijemo se kad se netko počne derati i izlaziti kroz vrata. Ja brzo na drugi kraj zgrade, a moj prijatelj za mnom. Dere se da nas još slijedi. Trčali smo mi dosta dugo. Znam da nas je prestao slijediti kad smo došli do Doma za starije i nemoćne. Na kraju mi kaže prijatelj da nas je čudak naganjao zračnicom. Malo mi je frend "zmotan", ali ne laže kolko ga poznajem.

Evo jedna koju mi je stari pričao:

On je još bio drugi-treći razred i svaku večer se par njih (isto godište otprilike) našlo i lutalo po selu. Kaže da su išli krasti trešnje, to je onda bilo super. A i danas je aktualno, samo što nije bilo takve zgode :D Najrađe su krali kod onih koji su bili "najopasniji". I tako jedne večeri krenu oni opet k tom čovjeku. On ih je stalno tjerao. Ide najstariji gore na drvo. Zahvati deblo kad ono ostane nešto ruci. Svi ga pogledaju, šta je to. Odu pod svijetlo pogleda, pomiriše. To je bilo govno. Susjed je cijelo drvo namazao s govnima.

Kad (ne)prijatelj zabije nož u leđa

Bili smo 3. ili 4. razred, više se ne sjećam točno. Još je bilo ratno vrijeme. Ostalo je mnogo kuća koje su bile bez nadzora (svježe izgrađene s postavljenim krovištem), vlasnici najvjerojatnije srpske nacionalnosti igom slučaja završili preko granice (samo da kažem da nemam ništa protiv njih - a sad nazad na priču) a njihovi posjedi zarasli i prepušteni majci prirodi. Bio je to fantastičan teren za naš mali modern warfare - kakav COD4, to ste trebali doživjeti! Svatko bi se naoružao do zuba - ono puške, pištolji, noževi, bombe (kao jeb Rambo ), skupila bi se ekipa, podijelili bi se na ustaše i četnike i čvrsto se držali postavljenih pravila. Ta-ta-ta!!! Mrtav si! Uglavnom smo se borili na teritoriju u susjednoj ulici gdje su dvije ogromne kuće, jedna do druge (sa pregršt prozora i balkonskih vrata) zjapile prazne. Pogodan teren za ratište. Mogao bih sad pisati o tim našim malim ratovima ali neću. Svi smo mi pripadala istoj družini iz moje ulice a postojala je još jedna družina predvođena zloglasnim Barbarom - svi su oni bili nekako divlji, jače građeni i općenito malo primitivniji pa smo ih se prilično bojali. E oni će se kasnije biti važni za priču.

Dakle, igrali se mi tako rata u one dvije prazne kuće i jedan dan nakon iscrpljujuće borbe odlučili malo odmoriti i posjedali (tko je gdje stigao) iza jedne od dvaju kuća. I tada netko spazio ogromnu količinu blokova obraslih korovom. Ni sam ne znam kako nam je na pamet palo da mi idemo graditi kuću - ono zbilja prava ideja. Al eto za tren oka od velikih ratnika preobrazili se mi u građevinare. LOL. Odmah smo posjedali u krug i počeli padati prijedlozi kako će se zidati kuća. Na kraju smo se dogovorili da nećemo praviti nešto veliko - neka to bude naša utvrda u slučaju da navrati Barbarova družina. Veselje puca na sve strane, svi se primili posla, nek nam živi rad. Dobro da nismo bili toliko ludi pa još malter pravili. Krenuli mi dizati zidove kad se ispostavilo da će nam faliti malo blokova - već smo ih našli u nekoj drugoj kući. Podigli mi ta 4 zida na jedno 2 metra visine - ostavili prostor za vrata i prozor. Ma divota! Doduše samo smo naslagali blokove jedan na drugi, al opet - naših ruku djelo. Dođe jedan dan Crni i veli da je našao crijep u nekoj kući, ono potpuno novi. Jao sreće! Odmah svi trči tamo, više se i ne sjećam kako smo mi to prenijeli do utvrde. Valjda nas nije nitko vidio. LOL. Uglavnom smo prvo postavili daske pa na njih crijep - e šta ti je pamet! Ma bila to utvrda i po'. Na kraju još netko zapjeva onu iz 3 praščića: "Tko se boji vuka još..." Bili sigurni da tu ne može ni tornado ništ (što bi Kuri (u to vrijeme) reko' torpedo). I tako se svi presretni razišli kućama.

Dolazimo sutra kad ono sve razrušeno - pola blokova oštećeno, crijep sav u komadima - kako je tu krenula vika! Psovali smo i Barbara i njegovu družinu - on je to 100%, ma tko bi drugi. Koji je to osjećaj razočaranja bio, neopisivo! I onda samo naprosto poludjeli. Počeli smo kovati planove za osvetu - takav čin ne može proći nekažnjeno. Kako ćemo i šta ćemo, problem je bio u tome jer su jači od nas ali nešto se poduzeti mora. Već smo počeli izrađivati raznorazna oružja, od drvenih mačeva i motki pa do željeznih šipki. Crni je čak nabavio skakavca. Uozbiljili se svi. Sukob je bio neizbježan.

I onda nam jednog dana dođe Kuri i prizna da je to on napravio. Nakon što smo svi otišli one večeri doma, on se vratio i sve porušio. Mi ćemo:

- Govori zašto si to napravio! a Kuri veli:

- Mislio sam da sam na njihovoj strani.

O bože el te ima, el te nema! Da se razumijemo nisu njemu sve na broju ni dan danas. Čisto da se zna - dobio je Kuri što ga ide.

kad sam bio mali bio sam dijete kreten sad sam kretenčina

Ma gradio je Kuri sve u 16. Tim više nas je njegov čin iznenadio. Zabio nam nož u leđa iako ni on sam nije bio suguran na čijoj je više strani. LOL . A strane smo mijenjali jer smo svi htjeli biti U.

Kad sam ja bio mlad...cekaj pa da ja i jesam mlad 14-godišnjak koji zna o kompovima vise nego sto bi pola foruma povjerovalo

Nije sad bitno tko ima koliko godina i da li se osjeća mladim (i da li će takav cijeli život ostati) već idemo podijeliti s drugima naše doživljaje iz djetinjstva, svakakve ludorije na koje ćemo se dobro nasmijati.

(nije meni bed što su neki od vas mladi - samo tako naprijed, ostati mladog duha, ne predati se, evo već vam se ja pridružujem... )

Fico i Stimulans-odlicne price nea sta. al ja neam svoju,jos sam mlad :D