Tri puta letio, jednoč doživio turbulencije (baš sam imao sreće). Od Du do Zg negdje uz dužno Velebita ušli u oblak, bome neugodno iskustvo turbulencija, treskanja i propadanja, kao da ti nestane tlo pod nogama pa u stomaku i glavi onaj osjećaj slobodnog pada. Sreća nije dugo trajalo. Fak statistike ja se držim tla dokle god je moguće, bez obzira bio to odšarafljeni boing ili rđavi Tupoljev.
Leteo sam dosta puta u prethodnih 12-13 godina. Jednom ili dva puta sam doživeo ozbiljnije turbulencije, u smislu da bih verovatno udario glavom u plafon da nisam bio vezan, no nikad nisam imao osećaj da je let na kome se nalazim nebezbedan.
Najozbiljnija nezgoda sa letenjem mi se desila možda i na mom prvom letu (ne računajući onaj kada sam imao 3 godine). Upali smo u turbulencije u nekom malom Austrianovom Bombardieru, no posada je svejedno, na moje čuđenje, odlučila poslužiti osveženje. Zbunjeno sam prihvatio čašu vode kao najmanje zlo (da sam bio manje zbunjen, verovatno bih rekao da ne želim ništa) i onda sam sedeo u avionu koji je poskakivao, sa čašom ledene vode u ruci, čekajući da podrhtavanje prestane na par sekundi kako bih brže-bolje popio.
Konačno se sve na momenat primirilo, brzo sam krenuo čašom ka ustima, kad je avion propao najjače do tada! Nakon što sam tresnuo nazad u sedište, video sam da je čaša potpuno prazna. Da stvar bude jako čudna, nisam bio mokar, ni ja ni stočić. Začuđeno sam gledao oko i ispod sebe, pokušavajući da shvatim gde je voda završila, a onda sam uočio izraz lica gospodina koji je sedeo ispred mene, koji se okrenuo i veoma "intenzivno" me posmatrao...
Na letenje gledam prilično Grunfovski. Naravno, nije to beš jeftin sport, ali celo iskustvo, od trenutka kada avion ubrza na poletanju, što mi i dalje svaki put navuče osmeh na lice, preko brzine kojom se prelaze (inter)kontinentalne distance, pa do prizora i same činjenice da letiš, da si na 10.000, da je napolju -50°C... Magično.
