Bacanje medicinskog biserja by Doc (#117) - Čepovi

BISER #584 zapravo strah od pauka, zmija, visine itd. Nije iracionalan, nego genetski uzrokovan i takoreći je držao ljude podalje od opasnosti (trovanja).

Sada postoje protuotrovi, ali ne znači da gen automatski nestaje, što je i u krajnjem slučaju itekako dobro. 

Jedino čega se bojim više od smrti je nove odgode Cyberpunka

postoje samo dvije vrste životinja:

one koje mogu ubiti svojim tjelesnim sposobnostima i one za koje mi treba oružje...

dakle nema straha...

a ionako tješim ženu da statistički, u godinu dana popapa 8 malih paučića u snu...

 FAKE NEWS http://antiviral.gawker.com/no-a-chinese-billionaire-wasnt-killed-by-counterfeit-b-1617770582

evo ubojstvo sa čepom

 mene na psihologiji učilo da su svi strahovi naučeni/stečeni i da se rađamo sa bez ikakvih. kad se rodila kći, iskušao sam postavku. ničega je nije bilo strah. samo radoznalost (čak i uz neugodno iskustvo s pčelom). no majka njena (te odavno bivša gđa) je uspješno izminirala moj trud i sad dijete ima 30 i strahuje pomalo od koječega ali ne panično. i ne preda mnom. i misli da je glupo ali svejedno je frka ponekad. najveći strah: vožnja auta u zagrebačkom gradskom prometu uvečer, te u špici. sve je prepustila dečku. ts, ts. 

Ljudi se boje paukova, insekata, zmija i slično prije svega zbog njihovog izgleda. Jednom san nešto gleda o tome, rečeno je da je strah uzrokovan gađenjem najdublji i najsloženiji oblik straha.

Ovo s komarcima baš i nije točno iz mog iskustva; ljeti se navečer upali lampa i bude puno lakše, najčešće zapravo i ne bude više komaraca u blizini. Ugasi li se lampa, uskoro počinje gozba. Ispod nje redovno bude na desetke leševa komaraca.

Ljudi se boje paukova, zmija, insekata, riba i slično čak i ako su neotrovni, čak i ako nemaju mogućnost ugriza, odnosno ako su potpuno bezopasni. Nema tu genetike nego je riječ o strahu od različitog, a to nešto različito je pritom često i vrlo odbojno većini ljudi. Životinje isto tako znaju strahovat od drugih životinja koje su im potpuno različite i odbojne, makar im ne predstavljale ikakvu opasnost jer su možda puno manje, puno sporije ili su im već poznate kao neotrovne i općenito bezopasne. Strah od visine isto tako ne mora bit uvjetovan genetikom, već se može jednostavno opisat; osoba A iz bilo kojih razloga cijeni svoj život više od osobe B i/ili strahuje od bolne smrti više od osobe B te samim time poduzima više mjera kako nebi postala palačinka na gradskom pločniku. Nema potrebe sve komplicirat genetikom, zadnjih godina je to ka nekakav trend, svašta se trpa pod genetiku.

To nije isto ovome o čemu san pisa, već je nešto sasvim drugo. Uostalom, nelogično je, životinja se ne može bojat nečega šta za nju ne postoji jer to nešto nikad nije vidila. Osim toga, većina predatora svojim izgledom, ponašanjem, pokretima, zvukovima i mirisima daju doznanja tko su, čime se bave i kakve bi im mogle bit namjere. Isto tako, životinje itekako efikasno komuniciraju te podučavaju svoje potomke mnogim stvarima; orke nasukaju svoje mlade pa ih uče kako da se oslobode, neki kitovi socijaliziraju svoje mlade s ljudima u brodovima, ptice iz porodice Corvidae se uče svemu i svačemu; izradi alata (znatno boljih i od primatskih), složenim prijevarama i blefovima, složenoj socijalizaciji.